PREMINUO RADOŠ ČUBRIĆ, BICIKLISTIČKA LEGENDA
IN MEMORIAM
Radoš Čubrić „Čuki“ biciklistička legenda preminuo je u Kraljevu u 84. godini.Bio jedan od najboljih jugoslovenskih vozača u periodu od 1958. do 1973, olimpijac i reprezentativac, koji je za sve što je dao sportu proglašen i za počasnog građanina Kraljeva i odlikovan jugoslovenskim “Ordenom zasluga za narod”.Sportom se bavio od rane mladosti. Bio je golman u lokalnom fudbalskom klubu u rodnojSirči, da bi 1954. počeo aktivno da vozi. Prvu pobedu upisao je te godine na gradskoj trciu Kraljevu. Kruna karijere bilo je učešće na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. kada je u drumskoj trci u konkurenciji 163 vozača zauzeo odlično 43. mesto. U ekipnom hronometru reprezentacija Jugslavije, čiji je bio član zauzela je 21. mesto.Na jednoj od najcenjenijih svetskih manifestacija tog doba trci “Kroz Jugoslaviju” pobeđivao je 1966. i 1970. i bio član pobedničkih reprezentacija Jugoslavije 1966, 1967. i 1970.Na trci “Kroz Srbiju” slavio je 1965. i 1970. Poslednji trijumf zabeležio je kada je imao 36 godina (pobedio je tada i u generalnom plasmanu brdskih ciljeva) i po tome je jedan od najstarijih pobednika srpskog Tura. Na ovoj trci ima ukupno pet podijuma u generalnom plasmanu (dva pobede 1965. i 1970. i tri treća mesta 1963, 1966. i 1968.). Više podijuma iam samo njegov stariji sin Rajko (šest). Ima i devet etapnih pobeda na trci “Kroz Srbiju” (bolji je sa deset pobeda je sam Mikoš Rnjaković), ali nije mu se ispunila želja da pobedi etapu u svom Kraljevu. Čak 16 puta peo se na postolje u etapama na trci “Kroz Srbiju” (sin Rajko ima 18 postolja). Među deset najboljih u etapama bio je čak 47 puta na trci “Kroz Srbiju” i uspešniji sa 63 “top 10” je samo Mićo Brković… Vozio je na brojnim trkama u inostranstvu i peo se i na podijume. Osam puta (1961-62, 1964-67, 1970, 1972) učestvovao je na legendarnoj “Trci mira” (“Prag – Berlin – Varšava”). Vozio je i na čuvenoj trci u Francskoj “Tur avenir”, koja je za amatere bila ono što je Tur za profesionalce, na prestižnim trkama u Italiji, Alžiru, Bugarskoj, Maroku, Engleskoj, Rumuniji i Kanadi… Bio je učesnik i Šampionata sveta 1967. U ekipnom hronometru Jugoslavija je bila 16. Učestvovao je 2005. na Šampionatu sveta za veterane u Sent Johanu u Švajcarskoj i u svojoj kategoriji (imao je 71 godinu) osvojio treće mesto.Od reprezentacije Jugoslavije oprostio se 1972. posle ekipnog hronometra na trci “Kroz Jugoslaviju”. Tada je imao 38 godina. Nastavio je, međutim da vozi za svoj “Metalac” u kome je bio od početka do kraja karijere. Učestvovao je 1979. sa 45 godina poslednji put na na trci “Kroz Srbiju” koja će ustati upamćena jer su na njoj vozila trojica Čubrića -otac Radoš, stariji sin Rajko i mlađi Radiša. Komemorativni skup je u sredu 23. avgusta holu Opštine Kraljevo u 11 časova. Sahrana je istog dana na groblju u Sirči. Opelo počinje u 13 časova.
Moj drug “Čuki” i priča o drvenoj pedali
Sa Radošem Čubrićem drugovao sam decenijama izveštavajući sa bicklističkih trka širomJugoslavije. Napravio sam sa njim intervju posle trke “Kroz Srbiju” 1979. u Šapcu koja mu je bila poslednja u karijeri. Rekao mi je da ga za Šabac vežu posebne uspomene, jer je prvu veliku pobedu na Šampionatu Jugoslavije za “kontraše” ostvario 1954. u tom gradu. Bilo je, nekako, normalno da se od aktivnog biciklizma u njemu i oprosti. Pamtim i 1983. kada je trka “Kroz Jugoslaviju” išla na olimpijsku Jahorinu. Radoš Čubrić je bio opšti mehaničar. Padala je jaka kiša, a drum pun blata. U jakom begu dvojica Rusa, prate ih kola opšteg mehaničara, sudijski automobil i automobil sa izveštačima. Blato se skuplja u “viljuškama” bicikala, Radoš ima pune ruke posla. Skida i namešta točkove, ali slaba korist, posle stotinak metara zadnji točak, zagušen blatom oko kočnica, jednostavno izlazi iz viljuške… Noćna mora za opšteg mehaničara… Izdržao je sve muke na drumu, a posle je morao da trpi i zlonamerne komentare da je namerno sabotirao Ruse da ne odmaknu grupi u kojoj je bio i njegov sin Rajko… U njima nije bilo ni trunke istine, bio sam svedok da je posao radio ljudski i pošteno… Najlepša druženja bila su kada je postao specijalni savetnik direktora trke “Kroz Srbiju” Bore Ivkovića. Imao je “teška” zaduženja, da sa delegacijom trke obilazi predsednike opšitna i sponzore, prisustvuje koktelima i oblači majice na počasnoj bini. I. kada zatreba,da vozi novinare. Bio sam mu gost u kolima desetak puta i etape su prolazile u fantastinim pričama… Posebno su mi bile lepe one o njegovom detinjstvu u Sirči, a najinteresantnije o ratnim gdinama, kada je gledao kako Nemci kod Kraljeva vežbaju, kako se kasnije ispostavilo, za desant na Drvar.Pričao je i o golmanskim počecima u lokalnom klubu u Sirči gde je želeo da postane drugi Beara. Pokojni čuveni fudbalski novinar Bata Gvozdenović, inače Sirčanac, govorio je da je Čuki bio veliki fudbalski talenat, odličan i na beku i na centarhalfu. Slučajno je počeo da vozi 1954. sa 20 godina kada je sa prastarog bicikla poskidao svetlo i blatobrane i pobedio na lokalnoj trci u Kraljevu. Doduše, na cilj je došao na pozajmljenom biciklu kojeg je pokupio sa “parkinga” na trotoaru, jer je na svom pao, odrao butinu i polomio “bandaš”. Ispod brka se smejuljio kada sam ga pitao da li je tačno da je vozio sa drvenom pedalom. Nije potvrdio niti negirao tu urbanu legendu o njegovimpočecima, ali je rekao da tada nije znao šta su “klipseri” (metalni vezovi na pedali za biciklističke cipele) i da je prvi put pobedio “iz inata”, jer su se za prvo mesto dobijale dva gume za bicikl, u to vreme pravo blago…Posle je otišao u vojsku pa je propao poziv da pređe u Partizan…Pričao je i kako je umesto odela za “preobuku”, kada je 1956. završio vojni rok u Zagrebu, kupio bicikl. Oženio je te godine Ljubicu, radio na očevini i bicikl je bio u drugom planu, sve do 1958. kada je počeo ozbiljno da trenira…Kao i svaki seljak sa imanjem, preko dana je orao, sejao i žnjeo, a po noći vozio bicikl. Jednom mi je ispričao da je nekoliko puta u sezoni trenirao od Beograda do Kraljeva u istom danu, a to je 360 km.Sa setom se prisećao 1968. Kazivao je da je bio tada u životnoj frmi, ali je u jeku priprema za Olimpijske igre u Sijudad Meksiku doživeo tešku saobraćajnu nesreću kada ga je udario autobus kod Preljine. Slomio je karlicu i lekari su mu govorili da zaboravi nabiciklizam. U Mataruškoj banji na rehabilitaciji, popravio je zarđali sobni bicikl i na njemu trenirao da bi 1969. vozio trku “Kroz Jugoslaviju” kako je pričao “iz sedla” jer bisvako ustajanje bilo bolno “kao da mi šilo zabijaš u mozak”. “Duplu krunu” jugoslovenskog biciklizma, pobedama na “Kroz Jugoslaviju” i “Kroz Srbiju”, upisao je
1970, a 1972. je startovao na Olimpijskim igrama u Minhenu. Sećao se da je bio u takvoj formi da bi sigurno bio među deset, da se nije našao u velikoj grupi popadalih vozača…Imao je ponude da ode u zemlju javorovog lista, da vozi i trenira kanadske omladince, jerje završio i trenersku školu na DIF-u. Pare su bile dobre, za ugovor je mogao da kupi automobil. Ostao je, međutim, veran svom Metalcu gde je bio i rukovodilac, ekonom, blagajnik, posle trener i mehaničar i gde se i penzionisao sa penzijom od 13.000 dinara…Čubrići su jedana od retkih prodica sa tri olimpijca – Radoš 1972. u Minhenu, Rajko 1988. u Seulu i Radiša 1992. u Barseloni. Radoš Čubić je bezbroj puta rekao da je za sve njihove uspehe u biciklizmu najzaslužnija njegova supruga Ljubica, koja je, dok je prvo on, a posle i sinovi, jezdio svetskim drumovima “držala kuću i zemlju”.Poslednji put smo se sreli 2016. u Vrnjačkoj banji na trci “Kroz Srbiju”. Oblačio je na bini majice… Mnogo će nedostajati. Ako na nebesima, u nekom biciklističkom raju, organizuju trke, siguran sam da će “Čuki” startovati i pobediti…
Branimir Vasić